netherland-flag
Home   Price za decu   Narodna price   Na putu do vetrenjače

Na putu do vetrenjače

Jednog dana poslala mati sina da iz obližnje vetrenjače donese dve merice heljde. To beše prvi put da mu je poverila ovakav zadatak. Dečak je bio već dovoljno odrastao za takvo nešto, ali je bio slabouman i zaboravan, pa je mati izbegavala da ga opterećuje.

-Jesi li dobro upamtio šta treba da tražiš od mlinara? – upita ga majka poslednji put pre polaska.

-Jesam – odgovori dečak potvrdno.

-Ponavljaj stalno u sebi: “dve merice heljde, dve merice heljde”, tako nećeš zaboraviti.

Dečak pođe i otpoče činiti kako mu je majka preporučila. Neprestano je ponavljao: Dve merice heljde, dve merice heljde … U strahu da ne zaboravi, posle stotinak koraka, stade to izgovarati glasno da su i drugi mogli čuti. Putem prođe pored sejača na njivi. Čovek naču šta dečak ponavlja i rasrdi se. On beše posejao žita za dvadeset merica ako ne bude suše i smatra je da mu se dečak ruga, proričući mu samo dve merice prinosa.

-Stani malo drski derane! – povika on i ščepa momka za okovratnik – Ti ćeš meni predskazivati samo dve merice žita i sprdati se samnom! Da te nisam čuo da govoriš tako nešto!

-Ali šta onda da kažem? – zacvile dečak, braneći se od udaraca besnog sejača.

-Kaži “Nek bude stostruko”.

Dečak uradi kako mu je zapoveđeno i produži dalje govoreći na glas “Neka bude stostruko! Nek bude stostruko!”. Naiđe na jedno gazdinstvo gde su upravo istrebljivali pacove. Pacolovci se ozlojediše i pritrčavši nesrećniku, opališe mu par šamara kao nagradu za to što im želi stostruko više pacova.

-Umukni podlače i da više ni jednom ne čujemo te otrovne reči!

-Neću više nikad – odgovori uplakani dečak. Ali šta drugo da govorim?

-Govori: “Sklanjajte đavolji porod”!

Dečak nastavi svojom rutom ka vetrenjači uzvikujući; “Sklanjajte đavolji porod!”. Tada se mimoiđe sa povorkom ljudi u crnim kaputima. Na čelu povorke konji su vukli mrtvački sanduk. Poslušavši dečakove uzvike priđoše i propisno ga izmlatiše.

-Gnjido bezbožna, tako nešto se ne govori!

-A šta drugo da kažem?

-Reci: “Tako se nosi pokojnik na večni počinak”.

Maloumni dečak postupi po njihovom i otpoče ponavljati: “tako se nosi pokojnik na večni počinak. Tako se nosi pokojnik na večni počinak”. Usput natrpa na debeljka koji je, vodeći uparađenog hrta, žurio da psa proda. Debeljko razume da mu se momak podsmeva i pošteno ga izbi.

-Propalice neopevana, samo se drzni da još jednom prozboriš to što sam maločas čuo!

-Ali, šta ću onda govoriti?

-Ima da kažeš “Tako se vodi pseto na prodaju”.

Slaboumni dečak posluša i krene putem trabunjati u bradu: “Tako se vodi pseto na prodaju!”. Prolazio tako kraj jedne kuće iz koje su upravo izvodili mladu u veličanstvenoj beloj venčanici. Svatovi su vodili devojku u crkvu i pobesneše razaznavši dečakove reči.

-Srami se, prosti bezobrazniče! Zar se tako govori jednoj nevesti! – prasnuše u glas i prebiše jadnog momka da je bio sav modar.

-No šta da kažem? – zajeca zaklanjajući rukama glavu.

-Kako šta? Da ideš i da vičeš “Ovde je veselje u kući”.

Dečak učini kako mu rekoše. Zaputi se dalje govoreži: “Ovde je veselje u kući, ovde je veselje u kući!”. Iza prvog ugla nabasa na kuću u požaru. Gomila meštana gasila je vatru kofama vode i užurbano jurcala oko zdanja u plamenu. Kada razumeše dečakove reči povikaše u glas:

-Vucibatino zloguka, umukni!

Dohvatiše ga i umlatiše toliko da je vjedva stajao na nogama.

-Kako u zapaljenoj kući može biti veselja! Bolje idi i govori molitvu: “Gospode umiri vetar”!

Prebijeni momak, zanemoćao od batina, ipak ne prekide put. Najposle dospe do vetrenjače. Tu se stari mlinar uzaludno trudio da pokrene njena krila i to izmelje žito koje se nakupilo. Teškoće oko mlevenja već su ga slomile. Zato strašno nabora lice kad ču dečaka. “Gospode umiri vetar! Gospode umiri vetar!”.

-I on zadade dečaku par udaraca.

Mučenik već bejaše toliko prebijen i napaćen da smesta poče ridati iz sveg glasa. Od pretrpljenih nedaća na putu zaboravio je sve reči koje su mu ljudi govorili, a one majčine smetnuo je s uma odavno.

Stari mlinar ne mogade saznati zašto je dečak došao, makar ga je krajnje strpljivo ispitivao. Najzad ga zapita:

-Ko ti je kazao da govoriš: “Gospode umiri vetar!”

Dečak se toga sećao. Batine su bile isuviše bolne.

-To su mi rekli ljudi oko kuće u požaru.

-A šta si im umesto toga govorio? – nastavi da zapitkuje mlinar.

-“Ovde je veselje u kući”.

-Ko ti je rekao tako da pričaš?

-Ljudi koji su me tukli i vodili neku ženu u svečanoj beloj haljini.

-A šta si im pre toga govorio?

-“Tako se vodi pseto na prodaju”.

-Od koga si to čuo?

Dečak se polako pribrao i odgovorio sve voljnije i određenije:

-Od gospodina s fino doteranim psom.

-Šta si mu pre toga rekao?

-“Tako se nosi pokojnik na večni pocinak”.

-Ko te je podučio da to govoriš?

-Mnoštvo ljudi u crnim odelima koji su išli za mrtvačkim kolima.

-Zašto su ti to rekli?

-Kad sam prolazio kraj njih neprekidno sam ponavljao: “Sklanjajte đavolji porod”!

-Ali, zašto si im to kazivao?

-Zato što su me ljudi koji su lovili pacove naterali na to batinama.

-Reci mi zbog čega su te pacolovci tukli?

-Prolazeći putem pokraj njihovog gazdinstva vikao sam: “Nek bude stostruko”!

-Ko te je naveo da tako kažeš?

Sejač u polju, jedan veoma ljutit gospodin.

-A šta si mu tako strašno rekao, da ga je to razljutilo?

-Vikao sam na sav glas: “Dve merice heljde! Dve merice heljde!”

Dečak se lupi po čelu:

-Setio sam se! Baš to mi je i mati rekla. Došao sam kod vas po dve merice heljde.

Stari mlinar se zadovoljno osmehnu, podade dečaku dve merice heljde i krupnu crvenkastu jabuku pride, te ga pošalje kući.

I to je za dečaka bio kraj priče i kraj batinama.